IZ KANTUNA O SVEMU, SVAČEMU I SVAKOME
Imala san onda negdi oko osan godina. Došla san povirit sidi li barba Kažo ispod duba, ka ča je uvik sidija. Nije ga bilo pa san išla povirit na staro groblje odma do. Šetajuci među velikin borovima koji su mi činili lad, jerbo je bilo lito pa mi je godilo, vidila san neku malu ploču kamenu. Počivalo je tu neko dite od pet godina. Sićan se točno jeze koja me prošla. Šoka i nevjerice. Pa kako?

Čula san barba Kažu kako me zove...vidija me.
"Ča plačeš grlice?"
- Barba Kažo, vidila san da i dica mogu umrit...
Plakala san i vatala ga za rukav sa svitlon u očima.

"Je, grlice....mogu oko moje. To je moja treća čer. A ča plačeš?.... Ona se ne sića ovega ovod, i ne zna di smo, ni ko smo, isto ka ća ni mi ne znamo ni ko je ona sad ni di je.
To je tako. Svi gremo kad nan je vrime i kad fermamo s onin radi čega smo došli ovod"
-Ja vas ne razumin barba Kažo. Di gremo? Meni je baba rekla da gremo u nebo, ma ja to ne virujen.
"Grlice, kad ti naresteš i projdeš ovod, sedi ispod ovega duba na koji si se cilo ditinjstvo verala i s menon govorila, ja ću bit pod jednon od ploča na kojima ka piše ko si bija i koliko si dana jema za gledat lipotu svita.
Ti sedi, i pogledaj u nebo, mignit ce ti barba Kažo... pa ćeš virovat."

Jučer smo ja i moj sin šetali miston. 30 godina posli. Oblačno vrime. Sve se smrklo. Ispovidila san sinu ovo ća sad vama ispovidan. Sluša me... gleda...p a reče:
"Gledaj mama, eno ti je namignija barba Kažo."
I zraka sunca nas obasja na tren.

Eto ti srca, svite. Čistega srca o' diteta.


KOMENTARI: