Teta Mandica i barba Jere bili su u jubavi punih 60 godin. Svaki dan vajalo je poć u poje, obać masline, blagoslovit svu tu zemju od koje su živili, na kojoj su dicu stvorili, radu ih naučili, svoje stare pokopali...Nisu puno govorili, a uvik je nikako oko njih bilo bučno. Uvik je bilo pisme i smija, uvik su se razumili u toj svojoj tišini.

Slavili su prošle dane, sićali se lipih godin.
Nisu puno govorili o ratovima, šta je u starih baš užanca. Nisu govorili o izgubjenoj dici, o neimaštini, bilo in ja drago nasmijat svit, nać radost u našin očima dok nan pripovidaju...

Teta Mandica i barba Jere su bili deboto dica kad su se vinčali. Ona je jemala 16, a on 18 godin. Barba Ive, Mandicin pape, dogovorija se sa ćeron da će je dat samo onomu koga bude volila, pa ako triba i kruva gladan bit-bez jubavi ćerce neš živit“, reka bi joj.
Sva sritna, u materinoj vešti udala se Mandica za svoga Jeru. Pripovidila mi je kako joj je bilo milo leć na nove lancune, a toledo šumprešan, bil ka najbiliji snig.....“grijota“,rekla je.

Malo poslin rodija se mali Luka, pa Marijeta, pa Cvita, Jure i na kraju Duje. Naučila ih je mater volit ono malo u pijatu, oprat tilo u bokun vode, veselit se kocki cukra ka Ruzarici.
Naučija ih je pape radit, poštenome dinaru, lakome snu poslin vridnega dana...
Naučija ih je život svačemu. I lipome i grubome. Naučija ih je kako triba sagnit glavu i kad ne bi tili, kako triba dikod i plakat. Naučija ih je bacit grumen škrte zemje na kapsil od malene sestre Cvite. Naučili su bit judi. I priživit.

Pri dvi godine zaspa je barba Jere na otomanu ka i svaki dan poza obida. Ali više se ni probudija.
Bilo mu je 78 godin.
Pošli smo se žalivat kod tete Mandice, a ona ka otpuvani cvit....ni ovde ni tamo, gleda nigdi u stranu i ka da joj je vrime stalo. Ka da više nima ni lita ni zime, ka da ne zna ni ko smo, ni po šta smo došli. Zapele su švere, zabrecalo zvono.

Došla su joj dica, sa svojon dicon, pa joj se na momente bistrija pogled. Izvadila je sakrivenu kutiju keksi, donila kafu i cukar u kocki, a onda je progovorila. Glason žene, matere, težakinje i domaćice....glason zajubjene duše nakon svih tih godin, glason diteta.
„Zaspa mi je moj Jere. Meni više nima moga muža...moja dica sad su judi, otac in se uvik ponosija njima. Dica moja, volite se. Ne dajte teškin ričin u posteju. Podilite ono malo kruva, na govorite baš svaku ća bi tili reć. Jer evo, moga Jere više nima....ali ni proša dan da se nismo barenko prston takli, da je iko dobija malo više ili manje. Nikad nije bilo simo-tamo, rađe bi mučali i pustili vrime da nan izliči sve ono ća nismo razumili jedno u drugoga. Feštajte u obične dane među sobon, triba imat svoje sve'ce. Poštivajte prijateje i svoju dicu, ali vaši muževi i žene su ono ća vas grije dok vanka deru bure, oni van slušaju srca i vidu jeste li od apetita ti dan. To su van prijateji i neprijateji, ali vas tako niko ne zna. Jer evo, zaspa je moj Jere....koji je jedini zna kako je ovo moja ura od kafe, sa kockon cukra iz bile čikare, kako se u ovu uru mislin oću li počet plest tavaju za Dujinu Tonku ili završavat kuvertu Marijetinoj Rozi...“

Svi smo mučali i gledali je, a ona je gledala isprid sebe, u zelenu čikaru šta je isprid nje stavila ćer joj , Marijeta....i nasmijala se sama sobon,a onda zaplakala. Opet je zabrecalo....i malo po malo ostavili smo je doma samu, jer tako tila.
Nikad više teta Mandica nije isto odila kroz štradu, nikad joj više đirani nisu cvitali ka prije, nikad je više nisan vidila u vrtlu.
Zaspala je godinu i misec posli barba Jere, dok je pila kafu na verandi sama sa sobon....i bilon čikaron u ruci.


KOMENTARI: